среда, 21. август 2013.
понедељак, 19. август 2013.
недеља, 11. август 2013.
.jpg)
.jpg)
субота, 10. август 2013.
.jpg)
субота, 3. август 2013.
.jpg)
Милан-Српском мору "Глас Црногорца" 30-XII-1895
Српском
мору
Твоји су
ми вали море
Пјесму ову
испјевали,
Што
Никола, Вођ горштака,
У твоја је
њедра сали.
Та ми
пјесма веселила
Душу моју,
груди моје,
И ја виђех
– ко дужд некад –
Књаз
Адрију вјенчао је.
Ал та
слика фантазије
У брзо ми
море мину,
Облаци се
наднесоше
На Дунаво
и на Дрину.
Малене су
груди, које
Ти слободне
љубиш море,
И другим
би цјелов дало,
Кад кроз
тавне српске горе –
Хорила би
с’ пјесма дивна
Слоге
српске са олтара,
Кад би
било патриотског
У срцима
више жара.
Ој Адријо
… српска некад,
Бацај вале
страшне сада,
Душман српски
у дубине
Твоје вјечно
нека пада.
Зрак
слободе у дубине
С Црне
Горе што ти сјаје,
Нек
разнесе глас:”Адрију
Књаз
Никола да вјенчаје”.
Милан
Глас
Црногорца 30-XII-1895
.jpg)
.jpg)
Љубенко - На Врмцу "Глас Црногорца" 05-I-1880
На Врмцу
Као ор’о
на тимору,
На висини
ево стојим,
И валове што
с’ пода мном
О
ст’јенама ломе, бројим;
И крваво
сунце гледам
Ђе у сиње
тоне море,
И природа ђе
му поздрав
До румене шиље
зоре! ….
Па се душа
мени топи,
Па ми срце
јаче бије;
Од милине
– од сладости,
Оће груди
да пробије!...
Ено тамо
Талија се
Са зеленим
морем љуби,
А овамо
сн’јежни Ловћен
У облаку
с’ црном губи …
Док пода
мном виногради
Пуни грозђа зелене се,
И чопори
дивна стада
По пашњацим’
бијеле се!
Гледам
Тал’ју – па ми суза
Из окашца
сјетна кане;
Вај, када
ми њена прошлост
Крадимице
на ум пане!....
Кад се
сјетим они њених
Светих
сјенка’ и дивова’,
Што сплетоше
себи в’јенце
Од
бесмртних ловорова’, -
Те још
тајним њеким гласом
Из
гробова’ уче људе,
И споменом
својим самим
На врлине
још их буде;
Да их сада
црна земља
У наручју
своме крије,
Пошто
злоба давала им
Ниђе стана
вани није!...
Гледам Ловћен
– па ми српско
Поносније
срце бије
Ћутим да
ми српска крвца
По жилама
младим врије;
Кад се
сјетим те витешке
И крваве
наше горе!
Те
слободне зв’језде наше,
И јуначке
српске зоре!...
Па још
ових дивних дјела
Што му
свици починише,
И сваки му
камен врућом
Својом
крвљу оросише;
Ал’ не даше
црном Мују
Да над
њима гордо стане,
И Косовске
не’свећене
Да остану
тешке ране!....
Те када се
сјетим, Боже,
За слободу
дивна борца!
Ој, када
се сјетим дична,
Узорита
Црногорца!...
Па се душа
мени топи,
Па ми срце
јаче бије;
Од милине
– од сладости
Оће груди
да пробије!...
Котор,
1879 Љубенко
Глас
Црногорца 05-I-1880
.jpg)
Аманет с неба
Аманет с неба
Полећела два сокола
Оба од Бога,
И падоше пред манастир
Петра светога.
Један носи златну круну
Цара Душана;
Други носи оштру сабљу
Бега Ивана.
Изјахао црногорски
пред њи Господар
Анђели му предадоше
Тај са неба дар.
Одјекнуше све планине
Чу се далеко;
Књаз Никола ову ријеч
Тад је изреко:
«Ја ћу бранит Црну Гору
Сабљом Ивана,
А тражићу земље наше,
Земље Душана.
“Онамо” је за планином
Наша светиња;
“Онамо” ћу ма кад поћи,
Ја са Цетиња
“Онамо” се још Косова
Добро сјећају,
“Онамо” ме браћа моја
Давно чекају.
Србија ће барјак дићи,
Да ме сусрете;
Састаћемо се на Косову,
Мјесту освете.
Цетиње 1874. Љ. П.
Ненадовић
“Глас Црногорца”, бр. 49 понеђељник 9. декембра (21. студеног) 1874
Пријавите се на:
Постови (Atom)