Љубомир П. Ненадовић - Груда земље

Груда земље

Муктар-пашу султан кара

у Стамболу на дивану:

“Зашт’ Миктару, рђо стара,

Неби јунак на мегдану?

Ја ти дадох сто тисућа

Одабране војске моје,

Да попалиш оно кућа

На Цетињу што но стоје.

Да умириш кнез-Николу,

Што ми неда ниђе стати;

Што ми неда у Стамболу

Ни по часа мирно спати.

Он је глава оног јата,

Он предводи Црногорце;

Он је извор овог рата,

Он покрете Херцеговце.

Њему треба отпор дати,

Он је страшан царству овом;

А лако је војевати

Са Ћесаром и Московом.

Знаш ли, пашо, кад си хћео

Пoћи на ту горску страну,

Како си се мени клео

На Китапу, алкорану;

Заложио с твоју главу,

— Ту су биле паше многе —

Да ћеш земљу црногорску

Ти под моје метнут ноге,

А ти оде па зачама;

Та то треба да ти с’ плати;

Војска паде у биткама,

А ти један здрав се врати.

Па сада је, пашо, право

Да осветиш главе њине;

За то ево џелат стоји

Да и тебя главу скине”! ...

До земље се Муктар-паша

Клања цару по три пута,

Па се онда тихо маша

Свиленога царског скута:

“Аман царе, све је тако,

Па шта ћу ти и ја крити!

Црна Гора наш је пак’о,

Већ не може црњи бити.

Удар’о сам са свих страна,

Војска твоја борила се;

Војска твоја одабрана

Међ кршеве сломила се.

Оно, царе, није земља

Као што су земље друге;

Beћ градови од камења,

Ниђе стазе, ниђе струге.

Она земља све што роди,

То је само јунак прави;

Живи слави и слободи

Свуд побједи ће се јави.

Оно нијесу, царе, људи

Као што је свијет остали;

Већ змајеви су то љути

Од којих се небо пали.

Књаз Никола, царе, није

К’о краљеви други што су:

Као оро он се вије

Кад се за њим војска осу.

Да си одкуд, царе, био

На крвавом Вучјем долу,

Ти се неби уставио

Ни у самом твом Стамболу.

Ударише изненада

Црногорци к’о варнице;

Учинише много јада,

Отворише свуд кланице.

Исjекоше војску нашу

И топове освојише ;

Погубише Селим-пашу

А Османа заробише.

Ту би, царе, пао и ја

Да небјеше једног чуда:

Сачува ме амајлија,

— Црногорке земље груда, —

То са собом ко год носи,

Њега зрно свуд облеће,

Тај од пушке црногорске

Погинути нигда неће.

Аман, царе, немој сада

Овђе сјећи главу моју:

Заклетва је моја права,

Ја испуних жељу твоју.

Ето, царе и сада су

На дивану паше многе;

Ево земље црногорске

Ја пред твоје мећем ноге”.

 Па извади из њедара

Једну груду црне земље

Пред ноге је цару баци

Да је види он од жеље.

Цар се трже и повика:

“Недајте ме, сад ме спасте!

Невидите л’ како груда

Страховито брзо расте,

Уклон’те је испред мене.

Грозница ме од ње хвата.

Гле! - Сви ћемо погорети,

Ето из ње сјева ватра.

Та ето се ваља к мени!

Свега ће ме раздробити.

Аман, аман Обилићу! —

Та ево ти круна ова;

Јесам Мурат, али нијесам

Онај Мурат са Косова.

Земља турска - само гробље

Свуд невина крв се пуши.

Недајте ме! — бјеж’те Турци! —

Царевина сва се руши”.

На ту вику са свих страна

Дотрчаше слуге хитре,

И бацише ону груду

У таласе морске бистре.

Ал се диже бура страшна,

Заљуља се сиње море;

Замути се груда земље

Груда земље Црне Горе!

А сутра дан по Стамболу

Телал виче к’о никада:

“Султан Мурат полудио,

Султан Хамид цар је сада”!..

Љ. П. Ненадовић