понедељак, 29. јул 2013.

Љубомир П. Ненадовић - Црногорац

Љубомир П. Ненадовић

Црногорац

И последња пушка цикну,
И последња сабља сену,
И последња глава зену;
А рањени јунак викну:

“Здраво да си Црна Горо,
Постојбино моја мила!
Несруши те турска сила.
Здраво да си српска зоро!

Девет паша што се крете
Преко мора из даљине,
А за њима војске силне
На кршеве твоје свете.

Девет паша с девет страна
Као вуци нападоше,
И сви девет изгибоше,
А ти оста, земљо, славна.

Од Косова па до сада
Све с’ оваки бојак бије,
А твој барјак пао није,
Нит’ ће пасти он никада.

Границе су твоје јаке;
Костима си ограђена,
А пјесмама подмлађена,
Створена си за јунаке.

Црна Горо, остај збогом!
Нек су просте ране моје,
Кад је свијетло лице твоје;
Смрт раставља мене с тобом.

Око мене мртви леже,
А ни ја се већ немичем,
Ал’ радосно теби кличем;
Видим како Турци бјеже.

Сад сам свега ја довољан!
Кад сам год се веселио
Оваку сам смрт жело,
Ја умирем задовољан.

Ено сунце на заходу! —
Кад за брдо оно пане,
Пресушиће моје ране;
Кап последња српском роду.

Збогом моја мајко стара!
Немој да ти буде жао.
И отац ми ‘вако пао,
Бијући се против цара.

Када си ме његовала,
Пјевала си мени пјесме
За чим српска душа чезне;
Косово си помињала.

Одсјеко са седам глава,
Згодило ме седам зрна.
Сад нек пјева гора црна
На жицама од гусала.

Збогом, — немој туговати
Љубо вјерна, љубо мила!
Кад ми у бој спремиш сина
Закуни га да с неврати.

Док Турчина једног траје,
Квасићемо крвљу кланце,
Кидаћемо раји ланце;
Рат међ нама не престаје.

Ој Цетиње мјесто мало,
Без дворова и палата,
Без богатства и без злата;
Славом свагда ти си сјало.

Са јунаштво и са слогом
Дигoсмо те међу звјезде,
Те цареви у те гледе; -
О Цетиње, збогом, збогом!

Када дође скуп горштака
На равнице љепе твоје,
Споменуће име моје,
Међ' имена од јунака.

Здраво да си, о витеже,
Каквог нема земна кора,
До једина Црна Гора;  
Здраво да си, мио кнеже!

Beћ те никад видит нећу
Како збориш ти у збору,
Како чуваш Црну Гору;
Ту с Косова српску свијећу.

Нек на срцу твоме стоји
Црна Гора, земља мила,
Као до сад што је била,
Па ничега нек’ с не боји.

Ја се молим Богу за те
Нек’ ти буде у помоћи,
Да мoш’ oпштoј жељи доћи;
Јадна раја гледа на те.

О Ловћене, круно сјајна!
Нигда нијеси без облака,
Нигда нијеси без јунака:
Збогом и ти горо чарна.

По врх’ тебе небо с’ дијели; -
С тебе гледах љетне зоре,
Гледах звијезде, гледах море,
Збогом, — збогом свијете бијели –

И последњи зрачак сину,
И последња кап истече,
И последњу ријеч изрече
Рањен јунак — да премину.

Љ. П. Ненадовић










Нема коментара:

Постави коментар